Прича каже да медвед после дугог зимског сна прво потражи поље сремуша да би њиме прочистио свој организам од отрова који се накупе током зиме,уосталом ,сремуш се и зове медвеђи лук (Alium ursinum). Гљивари ,донекле, имају сличан проблем- осим пар предавања у току зиме,  мање-више и нисмо били нешто посебно активни у шуми. Са друге стране, у ГДШ-у, већ дуги низ година постоји традиција да се гљиварска сезона отвори излетом и брањем сремуша, и када је Ђоле то предложио предлог је оберучке прихваћен.С обзиром  да сремуш расте у увалама, поред потока и у јаругама и да га није баш лако наћи,  бирамо већ познату локацију  у Трешњеваку где га је Ђоле већ налазио. Договарамо се за суботу, прогнозе најављују прави пролећни дан, пријављује се нас 14 , двоје гостију и Астор(он се није пријавио).

Субота ујутру, већ пролазимо лошим макадамским путем поред прве градске водојаже- Грошничког језера. Нажалост, протекла зима без снега је језеро оставила без воде па  суве обале тужно изгледају. Ниво воде је испод биолошког минимума па је, из тог разлога, језеро искључено из система снабдевања града. Убрзо стижемо до ловачке куће и паркирамо се .Брзо се ваде корпе, ранчеви, и сва остала опрема и крећемо пар стотина метара узводно. Наравно, оно што тражите обично буде са друге стране реке, па и у овом случају. Сале и Ђоле брзо постављају пар камених плоча у корито реке и наше гљиварске даме могу да пређу, уз њихову помоћ на другу страну. За сваки случај, поучени предходним искуствима, памперс пелене су биле спремне. 

На другој страни реке сачекује нас бабино уво(Sarcoscypha coccinea) на отпалој гранчици испод леске. Већ после десетак метара буквално упадамо у праву „плантажу“ сремуша. 

Пошто смо ми врло сложна екипа, већ после пар минута сви смо се раштркали на разне стране. Стрме обале Грошничке реке су прилично захтевне за успон, а занимљиво је то што је на  десној обали доминантна букова шума док је на левој мешана храстово-букова. Очекивали смо мартовку(Hygrophorus marzuolus) али нам се овај пут није посрећило. Ове године смо је налазили, али на већ добро познатим локацијма. Да овај излазак на терен ипак не прође без гљива постарале су се по једна  Psathyrella  и Tubaria, честе и очекиване пролећне гљиве.